" Možda ne preživiš noć.",  to je bilo jedino što sam čula ,a onda se moj život okrenuo. Sve je postalo drugačije. Moj život, ono najdragocijenije što sam imala  uništili su doktori, odnosno osobe koje su u tom trenutku najbolje znale šta rade...Zahvaljujući njima, moji  strahovi nikada neće prestati... ˝

˝Bila sam bolesna , obična prehlada. Bar se meni tako činilo. Otišla sam doktoru, a onda je nastala panika. Bez razloga. Svi su se okupili oko mene... govorili da će sve biti uredu, a ja nisam znala o čemu govore. Potom su me hitno prebacili u glavnu bolnicu. Tu sam primljena na intenzivnu njegu... Ležala sam na intenzivnoj  dok  su oni pokušavali da ustanove dijeagnozu...ali bez uspijeha.. Već treći dan su donijeli odluku... I od tog trenutka sam primala 8  pogrešnih terapija dnevno...Mada ni sama nisam znala zašto... Sve se promjenilo, moj organizam je oslabio. Tada su počele  muke. I sve se vrtilo u krug 15 dana. Za mene najdužih u životu. Sve sam zanemarila, izgubila želju da živim, a osmijeh s lica je bio izbrisan.....  Tada za mene nije postojalo sutra. Izgubila sam ono što sam cijeli život pokušavala izgaditi...samopouzdanje... Zahvaljujući nečijem  neznanju, moj život je postao  puno teži. Malo više od mjesec dana nakon toga nisam progovorila ni riječi...i jedini savijet koji sam dobila od svog psihola je bio da počnem pisati... To sam i učinila. Od tog trenutka pišem o sebi, o onome što nosim na srcu..

Željela sam da svi znaju šta se meni desilo, da se ista greška ne bi ponovila dva puta....

Ali ne žalim se jer sam se nakon svega oporavila. Iako su prošle 4 godine od toga osjećam posljedice. Znam da nikada neću biti ono što sam nekada bila, ˝djevojčica s osmijehom na licu".

Više ne znam kome  vjerovati???

Tužno, ali to je naša realnost....Svaki dan se nekome nešto loše desi , a ostane u sjeni....

Izvini molim te što tebi ovo pišem, zaista ne znam je li ovo dobro...

Ako mogu dobiti tvoje mišljenje o ovome, komentiraj.